Тасин дневник 2 представља заправо шесту и седму свеску, односно наставак аутобиографских бележака Тасе Миленковића, првог српског ученог полицајца. Издавачка кућа Порталибрис такође је објавила и првих пет свезака (Тасин дневник). Тасин дневник тек последњих година у јавности изазива више пажње, иако је то једно не само занимљиво штиво него и важно сведочанство о животу у Србији и њеној престоници у другој половини 19. века.
Танасије Таса Миленковић, аутор овог вредног дела, био је полицијски инспектор, заправо, он је један од наших првих школованих полицајаца и један од оснивача организације која је претходила Безбедносно-информативној агенцији. Тасин дневник представља мешавину његових личних бележака, описа догађаја из полицијске службе и, уопште, живота у оновременој Србији.
Таса пише о свакодневици Београда, обезбеђујући нам аутентичан увид у политичке, социјалне и културне прилике, што га чини вредним историјским прилогом. Међутим, он пише и о проблемима са којима се сусретао на професионалном плану, као полицајац, дајући нам, са друге стране, и увид у полицијску праксу тог времена, као и специфичне поставке и примену криминологије.
У Тасином дневнику 2, односно у шестој и седмој свесци, пишући о најпознатијим и најозлоглашенијим злочинима свог времена, Таса Миленковић прави својеврсну класификацију злочина, говори о природи преступа, његовом обиму и распрострањености, последицама, али, још и важније, о самим узроцима који доводе до злочина, њиховој контроли и превенцији. Таса нам описује различите преступе, углавном оне најозбиљније, тешке крађе и убиства, али и начине на које их је полиција решавала.
Најинтересантнији део Тасиног дневника 2 можемо назвати заправо генеза криминалца. Узроке за криминална дела Таса Миленковић види искључиво у одгоју, односно социјалним приликама у којима је починилац одрастао, а не у неким наследним, генетским факторима. Због тога Миленковић и сматра да се правилним васпитањем у детињству могу спречити многи злочини. Не криви овде Миленковић само породицу него и државу, која мора више пажње поклонити деци и малолетним лицима која живе у тешким материјалним условима, цео дан проводе на улици, а често су и искоришћена од стране одраслих особа. Миленковић показује посебно велику емпатију према оним преступницима који су имали тешко одрастање, али показује и осећање кривице, јер зна да је те преступнике изневерило друштво.
У Тасином дневнику 2 Миленковић је писао и како је била организована полиција и са каквим се све потешкоћама и изазовима суочавао. Наравно, аутор своје ставове износи са великом отвореношћу, не кријући и не улепшавајући истину, чак и када говори о својим претпостављенима или онима на власти. Понекад доноси и невероватне приче каква је она о хапшењу озлоглашених зликоваца, браће Солдатовића, која овако почиње:
„Противу разбојника, два брата Солдатовића, слата је око Чачка војска и жандармерија. Потере је водио пуковник са официрима и полазак им је био као у формалан рат. Уза њ је ишло још два-три окружна начелника, десет среских капетана, пуно писара, кметова, пандура, оружаних сељака, итд. У потери је бивало до три хиљаде лица противу – двојице!”
Дакле, Тасин дневник 2 је веома занимљива мешавина приватних бележака, догађаја из полицијске службе и описа живота у Србији у другој половни 19. века.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и друга мање позната мемоарска дела као што су: Окупација Драгише Лапчевића, Моје успомене Живојина Мишића, Под окупацијом Борисава Станковића, Дневник једног добровољца Пере Тодоровића и многа друга.
Сва дела Танасија Тасе Миленковића можете видети ОВДЕ, а дело Тасин дневник 2 ОВДЕ.
